Nebojša Čović

Biografija

Nebojša Čović je srpski doktor mašinskih nauka, privrednik, političar, predsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda, te potpredsednik istoimenog fudbalskog kluba. Rođen je 2. jula 1958. godine u Beogradu. Iz braka sa Vesnom Čović ima dvoje dece, ćerku Tijanu i sina Filipa. Živi i radi u Beogradu.

Politikom se bavi od ranih devedesetih godina 20. veka. Prvo je bio predsednik Gradskog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS) u Beogradu i poslanik ove stranke u Skupštini Srbije. Od 1994. do 1997. godine bio je gradonačelnik Beograda. Nakon oktobarskih promena 2000. godine izabran je za potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Koordinacionog centra Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju.

Bio je lider Demokratske alternative i Socijaldemokratske partije, a 2007. godine se povukao iz političkog života i posvetio privatnom biznisu u kompaniji „FMP“. U žižu javnosti je dospeo četiri godine kasnije kada je preuzeo funkciju predsednika Košarkaškog kluba Crvena zvezda. Uspeo je da u kratkom roku „izvuče“ Zvezdu iz dužničke dubioze u kojoj se našla zbog čega je stekao veliku naklonost navijača. U novembru 2012. godine izabran je za potpredsednika Fudbalskog kluba Crvena zvezda.

Tužilaštvo za organizovani kriminal ga tereti da je tokom mandata šefa Koordinacionog centra za KiM sa svojim saradnicima pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od oko 10 miliona evra. Specijalni sud je 2016. godine odbilo optužnicu te zatražilo dopunu istrage. Čović je to okaratkerisao kao montiran proces.

Obrazovanje, mladost i radno iskustvo

Nebojša Čović je rođen 1958. godine u Beogradu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu. Na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao je 1982. godine. Zvanje magistra stekao je četiri godine kasnije, a 2000. godine stekao je titulu doktora mašinskih nauka.

U mladosti se aktivno bavio košarkom. Igrao je na poziciji plejmejkera u košarkaškim klubovima Partizan i Železnik. Po okončanju profesionalne karijere radio je kao košarkaški trener.

Profesionalnu karijeru započeo je kao asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Nakon toga je radio kao inženjer u fabrici alatnih mašina „ILR Železnik“, a potom u rudarskom kompleksu „Kolubara“. Za generalnog direktora preduzeća „Proleter“ izabran je 1990. godine. Mnogi ga smatraju zaslužnim što je ovu firmu rekonstruisao i promenivši joj ime u „FMP Trejd“ stvorio brend. Kasnije je postao većinski vlasnik kompanije „FMP“.

Politička karijera

Kao i većina njegovih savremenika, političku karijeru započeo je kao član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Ipak, prema njegovim rečima, politika ga nije mnogo interesovala. U mladosti mu je bila važnija košarka, a kasnije poslovanje preduzeća u kojima je radio. Prema njegovim rečima, u politici se našao sasvim slučajno, te navodno nije imao političke ambicije.

Čović je prvo izabran za potpredsednika Izvršnog odbora Skupštine Beograda za oblast privrede, a potom u oktobru 1992. godine na zahtev lično Slobodana Miloševića imenovan predsednikom Gradskog odbora SPS-a Beograda.

Na republičkim izborima koji su održani iste godine bio je nosilac liste SPS-a u izbornoj jedinici Beograd. Tokom kampanje je promovisao slogan „Svi smo mi pomalo socijalisti“. Osvojio je mandat poslanika, a u februaru 1993. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda.

Gradonačelnik Beograda

Sledeće godine usledili su lokalni izbori na kojima je bio kandidat za gradonačelnika ispred SPS-a i njenih koalicionih partnera. Osvojio je najveći broj glasova te je postao najmlađi gradonačelnik u istoriji Beograda. Premda on lično to demantuje, mnogi Beogradi tvrde da Nebojšu Čovića pamte po tome što je slao policiju da rastera štrajk radnika GSP-a, dodatnim porezima od tri odsto, te vraćanju Televizije „Studio B“ pod „okrilje“ države.

Naime, odlukom Ante Markovića „Studio B“ je 1991. godine privatizovana, a njenih 96 novinara i drugih zaposlenika postali su deoničari te medijske kuće. Kako danas navode nekadašnji zaposlenici ovog medija, Čović je uz pomoć Privrednog suda poništio Odluku o privatizaciji i ponovo nacionalizovao televiziju. Prema mišljenju pojedinih novinara i analitičara toga vremena cilj je bio da putem „Studija B“ učvrsti svoju poziciju gradonačelnika srpske prestonici.

Isključenje iz SPS-a i formiranje Demokratske alternative

Na lokalnim izborima 1996. godine pobedila je opozicija na čelu sa Vukom Draškovićem i Zoranom Đinđićem. Vladajuća koalicija predvođena Slobodanom Miloševićem nije želela da prizna rezultate tih izbora, što je dovolo do višemesečnih protesta širom Srbije. I pored zahteva SPS-a Čović je odbio da zakaže konstitutivnu sednicu Skupštine grada koja bi verifikovala izbornu krađu, te samim tim priznaje izbornu pobedu opozicije.

Ipak, da se nije potpuno odrekao Miloševića i SPS-a pokazao je učešćem na kontramitingu koji je 24. decembra 1996. godine organizovao SPS. Na bini je stajao odmah iza Slobodana Miloševića.

Tri nedelje kasnije isključen je iz SPS-a, a nakon toga je osnovao novu partiju pod nazivom Demokratska alternativa. Samim time što je indirektno priznao izbornu pobedu opozicije na lokalnim izborima, lideri Koalicije „Demokratska opozicija Srbije“ (DOS) su ga smatrali korisnim faktorom u borbi za smenu Slobodana Miloševića. Demokratska alternativa je postala deo opozicije i predvodio ju je Nebojša Čović.

Pad Miloševića

Sledeće godine imenovan je za koordinatora opozicionog Saveza za promene, a potom sa Dragoljubom Mićunovićem i Draganom Mihajlovićem oformio Koaliciju DAN. Koaliciji DOS Čović i njegova stranka su se pridružili 2000. godine. Iste godine održani su Predsednički izbori na kojima su glavni favoriti bili Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, kao zajednički kandidat opozicije.

Savezna izborna komisija objavila je rezultate po kojima je trebalo da se ide u drugi krug izbora. Opozicija je smatrala da su rezultati izbora lažirani te da je njihov kandidat odneo ubedljivu pobedu. Usledili su veliki protesti u Beogradu nakon kojih je Slobodan Milošević priznao izborni poraz. U knjizi o 5. oktobru Dragan Bujošević i Ivan Radovanović navode da je Čović imao značajnu ulogu u pripremi smene Slobodana Miloševića.

Nakon oktobarskih promena izabran je za potpredsednika u Saveznoj Vladi gde je bio zadužen za smirivanje tenzija na jugu Srbije. U Vladi Zorana Đinđića, pored potpredsednika imenovan je za predsednika Koordinacionog centra za Kosovo.

Upitan da prokomentariše hapšenje Slobodana Miloševića, kazao je da je tim potezom „završena jedna politička era koju je nazvao ultrakomunističkom“. Taj period je okarakterisao kao „eru nepravdi, diktature, torture, kršenja ljudskih prava i svega onog što ide uz Miloševića“.

Na predsedničkim izborima 2002. godine podržao je Vojislava Koštunicu, kandidata Demokratske partije Srbije (DSS), a u medijima se spekulisalo da nije u dobrim odnosima sa tadašnjim predsednikom Vlade, pokojnim Zoranom Đinđićem.

12. marta 2003. godine javnosti je saopštio informaciju o atentatu na Đinđića. Tadašnji predsednik Vlade Srbije je upucan ispred zgrade Vlade. Preminuo je u 13:30 časova u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije. Posle ubistva Đinđića Čović je obavljao funkciju vršioca dužnosti predsednika Vlade Srbije, a pominjao se i kao jedan od kandidata za novog premijera. Ipak, funkcija je pripala Zoranu Živkoviću, lideru Demokratske stranke (DS).

Živković je u jednoj TV debati naveo da je predlog da mesto premijera pripadne Čoviću izneo tadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji Čarls Kraford (Charles Graham Crawford). Ipak, dodao je da Čović to nije tražio. Živković je kazao da je on odbio sastanak sa Krafordom na koji su otišli Boris Tadić i Dragan Čović. Izneo im je svoj predlog, a nakon toga britanskom ambasadoru je zabranjen dalji kontakt sa Vladom Srbije.

Ubistvo premijera, akcija „Sablja“ i Šešeljova knjiga

Čedomir Jovanović je u svojoj knjizi „Moj sukob s prošlošću“ naveo da je Čović tražio razgovor sa njim u kome ga je direktno pitao da li će i on biti uhapšen nakon hapšenja Miloševića“. Kako tvdi Jovanović, „još 2001. godine policija je tragajući za mrežom organizovanog kriminala naletela na njega u njoj. Neposredno pre ubistva u poslednjoj fazi hapšenja Milorada Ulemeka Legije i zemunskog klana, Čović je sa njima imao kontakte o kojima nismo znali ništa više osim toga da su česti.“

O svojim susretima sa Legijom Čović je govorio u jednoj televizijskoj emisiji 2006. godine. On je tom prilikom kazao da se sa Legijom nikada nije viđao, ali da je bilo šta krio. Dodao je da je neposredno nakon ubistva Đinđića rekao da je radio sa Legijom na jugu Srbije. Nedugo nakon ove izjave priznao je da se video sa Legiom u vezi posla i mimo kopnene zone bezbednosti. Videli su se nakon izlaska knjige Vojislava Šešelja „Mafijaška pudlica Nebojša Čović“.

Naime, u knjizi koju je Šešelj objavio 2002. godine navodi se da je Čović bio u direktnoj vezi sa Legijom i članovima tzv. Zemunskog klana. Odmah nakon toga Čović je Savet za državnu bezbednost obavestio da će obaviti razgovor sa Legijom jer ima informaciju da iza te knjige koju je pisao Šešelj stoji i Legija. Prema njegovim rečima informacije sa tog razgovora je preneo Savetu za državnu bezbednost.

U akciji „Sablja“ otkriveno je da je Legija poslao pismo onim političarima za koje je verovao da nisu u dobrim odnosima sa Đinđićem. Između ostalih, pismo je dobio i lider stranke Nova Srbija Velimir Ilić. On je o sadržaju pisma obavestio Čovića. Velimir Ilić je tvrdio da mu je Čović pred svima rekao da to „zaboravi, jer je Legija njegov dečko“, te mu poručio ako ima nekih problema da ga samo pozove i da će se sve rešiti.

U TV nastupu iz 2006. Čović je tvrdio da nije znao šta u pismu piše, ali je tvrdio da je u pitanju glupost.

Na suđenju o ubistvu Đinđića nove dokaze o odnosu Legije i Čovića izneo je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi. On je tom prilikom kazao da mu je Dušan Spasojević rekao da Legiju u ubistvu Zorana Đinđića podržava Dragan Čović. Spasojević je tu informaciju čuo lično od Legije. Čović je oštro odbacio sve ove tvrdnje.

Isto je izjavio i Miloš Simović član Zemunskog klana koji je uhapšen 2010. godine. On je tada rekao da je atentat na Đinđića naručio Nebojša Čović. Advokat Srđa Popović je nadimak Ćoki povezao sa Nebojšom Čovićem, pa je 2003. godine podneo krivičnu prijavu protiv Ilića i Čovića zbog „nepijavljivanja priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak“. Po istoj prijavi Čović je osumnjičen da je izvršio krivično delo „podstrekavanja na ubistvo predstavnika najviših državnih organa“.

Premda je Tužilaštvo saopštilo da će po prijavi biti odmah postupljeno ovaj postupak nikad nije dobio epilog. Čović nikad nije saslušan po ovoj prijavi niti je, iako su prema tvrdnjama Jovanovića bili poznati njegovi kontakti sa Legijom, privođen u akciji „Sablja“.

Uspon i pad SDP-a

Na parlamentarnim izborima 2003. godine, nakon pada Vlade Zorana Živkovića, Čovićeva Demokratska alternativa izašla je samostalno i to sa prepoznatljivim sloganom „Kada je teško, Čović“. Ipak nisu uspeli da pređu cenzus, a stranku je napustilo petoro funkcionera.

Čović je i u novoj Vladi ostao na čelu Koordinacionog centra za Kosovo.

Na predsedničkim izborima 2004. godine podržao je Borisa Tadića, kandidata Demokratske stranke, a mediji su ga ponovo pominjali kao jednog od kandidata za gradonačelnika Beograd.

Na izbore je ipak izašao sa Socijaldemokratskom partijom Slobodana Orlića, a a zatim su se ove dve partije ujedinile. Za lidera SDP-a je izabran Čović. Sredinom 2005. godine SDP je odbio da glasa za Zakon o NIS-u, nakon čega je Koštunica izbacio iz Vlade članove SDP-a, a Čović je smenjen s mesta šefa Koordinacionog centra za KiM.

Usledili su izbori 2007. godine na kojima je SPS nastupao u koaliciji sa PUPS-om, ali ponovo nisu uspeli da pređu cenzus. Nakon toga Čović se povukao iz javnosti, a stranka prestala da postoji.

Uloga menadžera u košarkaškom i fudbalskom klubu Crvena zvezda

Nebojša Čović se mladosti aktivno bavio košarkom. Igrao je u klubovima Partizan i Železnik, a nakon okončanja aktivne karijere bio je košarkaški trener. Godine 1991. obnovio je sponzorstvo fabrike „FMP“ sa istoimenim klubom u vreme kada je bio direktor tog preduzeća. Ovaj klub postao je dobra odskočna daska mnogim mladim košarkašima

U periodu od 1995. do 1997. godine bio je je predsednik Košarkaškog saveza Savezne Republike Jugoslavije. U aprilu 2007. godine pominjao se kao jedan od kandidata za predsednika Košarkaškog saveza Srbije, ali se nije ni kandidovao za tu funkciju.

U žižu javnosti vratio se četiri godine kasnije kada je preuzeo vođstvo nad Košarkaškim klubom Crvena zvezda.

Naime, Skupština Zvezde koja je u tom momentu imala dug od 14 miliona evra i čiji su računi godinama bili blokirani imenovala ga je za predsednika kluba. Napravio je fuziju između Košarkaškog kluba Crvena Zvezda Beograd i Košarkaškog kluba Crvena zvezda u reorganizaciji.

Sporazumom je dogovoreno da Košarkaški klub FMP promeni ime u Crvena zvezda Beograd i preuzme igrače Crvene zvezde. Klubovi su imali odvojene račune i matične brojeve. Zvezda u reorganizaciji nije učestvovala u takmičenjima, ali su joj po tom dogovoru pripadali svi eventualni trofeji koje osvoji kao klub koji u svom nazivu ima i Beograd.

Poboljšanje situacije primetilo se već sledeće godine kada je Crvena zvezda Beograd ponovo je postala vlasnik grba koji je ranije zaplenio biznismen Milan Beko zbog duga koji je klub imao prema njegovim firmama. Beko je oprostio Zvezdi dug od milion evra.

Nakon pobede Srpske napredne stranke (SNS) u predsedništvo kluba su ušli Andrej Vučić, brat Aleksandra Vučića, Goran Veslinović, jedan od osnivača SNS-a i Predrag Mali, brat Siniše Malog koji je tada bio Vučićev savetnik za ekonomiju.

U novembru 2012. godine Čović je ušao i u Fudbalski klub Crvena zvezda. Na dan odlaska bivšeg predsednika Vladana Lukića i objavljivanja podatka da klub duguje više od 70 miliona evra na sastanku u Vladi koji je organizovao tadašnji prvi potpredsednik odlučeno je da klubom do izbora rukovodi radna grupa na čelu sa Draganom Đajićem. Za člana grupe imenovan je i Nebojša Čović koji je bio zadužen za finansije.

Krajem decembra iste godine Džajić je kao jedini kandidat izabran za predsednika, dok je Čović izabran za potpredsednika FK Crvena zvezda. Nedugo nakon toga došlo je do sukoba između predsednika i potpredsednika kluba, ali su razmirice rešili u „korist kluba“.

Medijski rat između Čovića i Duška Vujoševića, tadašnjeg trenera KK Partizan zbog odnosa države prema klubovima, kulminirao je u aprilu 2012. godine u emisiji „Utisak nedelje“ koja je emitovana na televiziji „B92“. Vujošević je tvrdio da država ima neravnopravan odnos prema dva najveća sportska kluba u Srbiji, dok je Čović iznosio podatke o sponzorstvima i pomoći koju je dobijala ne samo Zvezda nego i Partizan.

Reorganizaciju Košakaškog kluba Crvena zvezda uspeo je da završi 2015. godine. Klub sa malog Kalemegdana promenio je ime u Crvena zvezda Telekom. Krajem avgusta zbog loše igre i nezadovoljstva navijača Upravni odbor FK Crvena zvezda pokrenuo je proceduru za izbore za novog predsednika kluba. Čović je važio za jednog od najozbiljnijih kandidata.

Ipak, na izbore koji su zakazani za 18. oktobar nije se prijavio niko od kandidata zbog čega su i odloženi. Čović se ipak nije kandidovao, a za novog predsednika je izabran Svetozar Mijailović.

Povratak u politički život i istražni postupak

U politički život Nebojša Čović se vratio krajem 2013. godine. Nakon smene Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda na predlog SNS-a sa Sinišom Malim postaje član Privremenog veća Beograda. Na konferenciji za štampu Vučić je izjavio da se Čović našao u tom Veću zbog iskustva u vođenju grada koje je stekao kada je od 1994. do 1997. godine bio gradonačelnik Beograda.

U srpskim medijima se tih dana spekulisalo da će Čović ući u SNS i biti njihov kandidat za gradonačelnika. U jednom intervjuu on nije isključio mogućnost da prihvati takvu ponudu ukoliko bi je dobio. Međutim, u martu 2014. godine SNS je na izborima kandidovala Sinišu Malog koji je izabran za gradonačelnika.

U aprilu 2014. godine Anketni odbor Skupštine Srbije koji se bavio načinom trošenja sredstava iz budžeta Srbije na Kosovu u periodu od 2000. do 2012. godine usvojio je Izveštaj o radu. Odbor je formiran godinu dana ranije i to nakon što su u jednoj TV emisiji iznesene tvrdnje o brojnim neregularnostima oko raspodele sredstava namenjenih Srbima na Kosovu i Metohiji u vreme kada je na čelu Koordinacionog centra za KiM bio Nebojša Čović.

Ustanovljeno je nenamensko trošenje budžetskih sredstava za sanaciju posledica zemljotresa u Kosovsko-pomoravskom okrugu 24. aprila 2002. godine. Njegovo ime se u izveštaju pominje samo jednom, ali ne u kontekstu njegove odgovornosti za propuste koje je Odbor utvrdio za vreme dok je Čović bio na čelu Koordinacionog centra.

Predsednik tog Anketnog odbora je kazao da je Čović tokom svog mandata šefa Koordinacionog centra uspešno realizovao brojne projektet, poput izgradnje Lamela, puteva i slično. On je u jednom TV obraćanju kazao da Nebojša Čović nije potpisao niti jedan dokument koji bi ga teretio za neku zloupotrebu.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u avgustu 2014. godine pokrenulo istragu protiv Nebojše Čovića, bivše sekretarke Koordinacionog centra Anđelke Radenković i bivšeg načelnika Kosovsko-mitrovičkog okruga Dragana Kalabe. Oni su osumnjičeni za pribavljanje protivpravne imovinske koristi u iznosu od oko 10 miliona evra.

Tužilaštvo je navelo da su u poslu otkupa nekretnina u Severnoj Kosovskoj Mitrovici u prethodnom dogovoru sa vlasnicima privatnih firmi omogućili da se na osnovu fiktivne dokumentacije izvrše nezakonita plaćanja. Početkom februara 2015. godine Čović je saslušan po ovoj istrazi i kako su objavili beogradski mediji negirao je krivicu.

U martu 2016. godine Specijalni sud u Beogradu je odbio optužnicu protiv njega i njegovih saradnika. Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu donelo je odluku da Tužilaštvo za organizovani kriminal treba da dopuni istragu, između ostalog, veštačenjem zgrada na Kosovu za koje se u optužnici navodi da nisu ni izgrađene. Zatraženo je i saslušanje Albanaca sa Kosova kao svedoka.

Tim povodom Čović je izjavio da je reč o montiranom procesu, te da su u istrazi napravljeni propusti za koje smatra da nisu bili slučajni.

Privatni život

Nebojša Čović je rođen 1958. godine u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, te diplomirao, magistrirao i doktorirao na Mašinskom fakultetu. Jedno vreme je bio asistent, a nakon toga imenovan za direktora preduzeća „Polet“ koje je preimenovao u „FMP“, a nekoliko godina kasnije postao i njegov većinski vlasnik.

U braku je sa Vesnom Čović s kojom ima dvoje dece, ćerku Tijanu i sina Filipa. Poput oca i Filip se bavi košarkom. Igrao je u FMP-u i Vojvodini, a od 2018. godine ponovo nosi dres Crvene zvezde.

Izvori:

• https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1006605
• https://www.vreme.com/cms/view.php?id=320107
• https://www.blic.rs/vesti/hronika/saznajemo-sud-odbio-optuznicu-protiv-nebojse-covica/jfzvtfn
• https://sport.blic.rs/kosarka/domaca-kosarka-i-aba/zivotna-prica-sina-predsednika-zvezde-filip-tesko-je-nositi-prezime-covic/gj0jzzz
• http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1281&nav_id=521827
• https://pescanik.net/krivicna-prijava-protiv-nebojse-covica-i-velimira-ilica/
• http://www.crvenazvezdafk.com/sr/uprava/2/upravni-odbor/nebojsa-covic